Biografija

Predrag „Peđa” Miletić rođen je 26. septembra 1952. u Nišu. Otac Vladimir Miletić (1919–2010) bio je obaveštajni oficir, po kome danas ulica u Sićevu, gde je živeo, nosi ime. Majka Ružica, rođena Ilić, posvetila se porodici, u kojoj je Predrag odrastao sa sestrom Slavicom.

Kao dečak je voleo da peva, igrao je košarku i amaterski radio predstave. „Moji prijatelji iz mladih dana ni danas ne mogu da se čudom načude kako sam recimo košarku zamenio scenom”, rekao je pola veka kasnije.

Posle srednje škole završio je trogodišnji Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Nišu. Niško pozorište tada je bilo izuzetno popularno — na njegovoj sceni igrali su Radmila Savićević, Žika Milenković, Ratko Sarić — i upravo tu je Predrag Miletić 1972. dobio prvi angažman. Do 1976. igrao je u nizu predstava, od Švarcovog „Golog kralja” i Krležinog „Areteja” do Šekspirovog „Henriha IV” i Sremčeve „Zone Zamfirove”.

Vojni rok služio je zajedno sa profesorom glume Vladom Jevtovićem — koji mu je, kako Miletić pamti, „prvi provukao ideju kroz uši” da upiše fakultet. Primljen je na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasu profesorke Ognjenke Milićević. Klasu su činili Svetozar Cvetković, Milenko Zablaćanski, Branislav Platiša, Draga Ćirić, Ljiljana Međeši, Merima Isaković i on.

Još kao student igrao je u Beogradskom dramskom pozorištu („Gospođa ministarka”, „Sporting Life”, „Bela ruža za Dubljansku ulicu”) i u Pozorištu „Pod razno”, gde ga je za ulogu u „Šumovanju” pohvalio Jovan Hristić. Pošto je lepo pevao — usavršavao se kod Olge Skovran, Eve Rut-Ronen iz Londona i baritona Nikole Mitića i Stanoja Jankovića — Pozorište na Terazijama pozvalo ga je da u predstavi „La mamma” tumači Lepog Antonija. Diplomirao je 1979. predstavom „Prodajem razbijenog fiću, može i delove…” Bratislava Petkovića, u Studentskom kulturnom centru.

Poziv iz Narodnog pozorišta stigao je od reditelja Bore Grigorovića: uloga Momka iz Ostkerka u „Veličanstvenom rogonji”, sa Predragom Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi. „Tu sam se osetio kao svoj na svome”, seća se Miletić. Od 1981. je u stalnom angažmanu nacionalnog teatra, u kojem je proveo najveći deo radnog veka. Kada je 15. oktobra 1989. svečano otvorena obnovljena zgrada Narodnog pozorišta, bio je među glumcima koji su sa balkona govorili stihove i monologe u multimedijalnom projektu Vide Ognjenović „Nama treba pozorište — Glumački pozdrav gradu”.

Na Velikoj sceni igrao je u predstavama koje su obeležile epohu: „Konak” Miloša Crnjanskog u režiji Mire Trailović, „Kosovska hronika”, „Sirano de Beržerak” Egona Savina, „Seoba Srbalja”, „Kir Janja”, „Ričard III”, „Maksim Crnojević” (45. Sterijino pozorje), „Velika drama” Siniše Kovačevića, „Koštana”. U nekoliko predstava — „Konak”, „Kosovska hronika”, „Kanjoš Macedonović”, „Sirano”, „Jovča” — na sceni je sa njim bio i sin Vuk, u dečjim ulogama.

Sa nezavisnom trupom „Z” teatar Milenka Zablaćanskog i predstavom „Mušica” gostovao je u avgustu 1995. na Edinburškom festivalu, a sa predstavom „Solunci govore” 2002. i u Pertu, u Australiji.

„Jedinstven slučaj u istoriji teatra: istovremeno je član i Drame i Opere”, pisala je Politika 2004. Više od dve decenije igrao je u dramskim predstavama, a u Operi Narodnog pozorišta pevao solističke uloge u „Toski”, „Čarobnoj fruli”, „Slepom mišu”, „Aidi”, „Travijati” i „Adrijani Lekuvrer”. Kasnije su usledili mjuzikl „Rebeka” (2012) i opereta „Vesela udovica” (2020) u Madlenianumu, i „Cigani lete u nebo” u Pozorištu na Terazijama.

Već kao student glume bio je angažovan u seriji „Sedam sekretara SKOJ-a”. Uloga nemačkog oficira Gerda u „Balkan ekspresu” Branka Baletića (1983) ostala je najprepoznatljivija: „I danas posle toliko godina, kada me pojedinci na ulici vide, znaju da kažu: ‘Ovaj je tukao Tomu Zdravkovića u Balkan ekspresu’.”

Usledili su „Sveto mesto” Đorđa Kadijevića, „Nebeska udica”, „Šaht”, „Zlatni dečko” i desetine televizijskih naslova — od „Vuka Karadžića” i „Kraja dinastije Obrenović” do „Gorkih plodova”, „Zakopanih tajni” i „Urgentnog centra”. Za ulogu Stevana Sinđelića u seriji „Tragom Karađorđa” (2004) produkcija mu je uručila kopiju autentične vojvodske diplome — „tako sam sada ‘diplomirani’ vojvoda”.

Dva puta je biciklom, sa venčanim kumom, baritonom Oliverom Njegom, prešao put od Beograda do manastira Hilandar. Iz tih putovanja nastala je knjiga „Biciklom do Hilandara”, čije su štampanje, kako je pričao, pomogli prijatelji. Od 2018. je selektor Festivala monodrame i pantomime u Zemunu, festivala osnovanog 1973. Bio je član Upravnog odbora Pozorišta lutaka „Pinokio” (2014–2018), direktor manifestacija „Leto na Lidu” (2015–2018) i „Kulturno leto Batajnice” (2018–2021). Predsedavao je žirijem Festivala malih pozorišnih formi u Zaječaru 2021, a 2026. je selektor Festivala domaćeg filma „Koprijan” u Doljevcu.

Od 1979. u braku je sa suprugom Gordanom. Sinovi su nastavili put u kulturi i pozorištu. „Najponosniji je što je svojim sinovima preneo ljubav prema pozorišnoj umetnosti”, zabeležila je Politika 2022.

Vuk Miletić, stariji sin, kao dete je sa ocem igrao u „Konaku”, „Kosovskoj hronici”, „Kanjošu Macedonoviću”, „Siranu de Beržeraku” i „Jovči”. Danas je sektorski direktor Centralne ustanove za Sektor stručnih poslova Narodnog pozorišta u Beogradu i direktor Festivala monodrame i pantomime u Zemunu.

Tadija Miletić, mlađi sin, je reditelj, dramaturg i univerzitetski profesor. Postavio je više od trideset opera i pozorišnih predstava, osnivač je organizacije Kulturni element i direktor Međunarodnog takmičenja solo pevača „Lazar Jovanović”. Godine 2012. priredio je prvu monografiju o očevom radu, „Predrag Miletić — Rad i stvaralaštvo”.